A theme of the age, at least in the developed world, is that people crave silence and can find none. The roar of traffic, the ceaseless beep of phones, digital announcements in buses and trains, TV sets blaring even in empty offices, are an endless battery and distraction. The human race is exhausting itself with noise and longs for its opposite—whether in the wilds, on the wide ocean or in some retreat dedicated to stillness and concentration. Alain Corbin, a history professor, writes from his refuge in the Sorbonne, and Erling Kagge, a Norwegian explorer, from his memories of the wastes of Antarctica, where both have tried to escape.
And yet, as Mr Corbin points out in "A History of Silence", there is probably no more noise than there used to be. Before pneumatic tyres, city streets were full of the deafening clang of metal-rimmed wheels and horseshoes on stone. Before voluntary isolation on mobile phones, buses and trains rang with conversation. Newspaper-sellers did not leave their wares in a mute pile, but advertised them at top volume, as did vendors of cherries, violets and fresh mackerel. The theatre and the opera were a chaos of huzzahs and barracking. Even in the countryside, peasants sang as they drudged. They don’t sing now.
What has changed is not so much the level of noise, which previous centuries also complained about, but the level of distraction, which occupies the space that silence might invade. There looms another paradox, because when it does invade—in the depths of a pine forest, in the naked desert, in a suddenly vacated room—it often proves unnerving rather than welcome. Dread creeps in; the ear instinctively fastens on anything, whether fire-hiss or bird call or susurrus of leaves, that will save it from this unknown emptiness. People want silence, but not that much. | Главна тема данашњице, барем када је реч о развијеном свету, јесте да је људима преко потребна тишина. Од тишине, међутим, ни трага ни гласа. Несносна бука саобраћаја, непрекидна звоњава телефона, дигитална саопштења у аутобусима и возовима, прегласни телевизори чак и у празним канцеларијама, бомбардују нас и окупирају без престанка. Човечанство само себе замара буком, а жуди за њеном супротношћу — дивљином, пространством океана или неком другом оазом мира и концентрације. Ален Корбен, професор историје, пише из свог уточишта на Сорбони, а Ерлинг Каге, норвешки истраживач, из својих сећања о пустим пределима Антарктика, обојица у покушају бекства. А ипак, као што Корбен истиче у свом делу „Историја тишине“, бука вероватно и није много већа него раније. Пре него што су измишљене пнеуматске гуме, градским улицама одзвањао је заглушујући звекет металних точкова и удар потковица о камену подлогу. Пре добровољне изолације која је наступила са појавом мобилних телефона, аутобуси и возови врвели су од разговора. Продавци новина нису ћутке остављали своју робу на гомили — рекламирали су је на сав глас, баш као што су то чинили и продавци трешања, љубичица и свежег шарана. Позориштем и опером одјекивали су повици одушевљене или пак разочаране публике. Чак су и сељаци уз песму обављали најтеже послове. Те песме више нема. Није се толико променила количина буке — на њу су се људи и раније жалили, већ заокупираност, која попуњава простор наместо тишине. Ту се крије још један парадокс — када у дубини четинарске шуме, пустињи или наједном испражњеној соби коначно наступи тишина, она нам више смета него што нам прија. У нас се увлачи страх; уво се инстинктивно качи за било шта, пуцкетање ватре, птичји пој или шуштање лишћа, било шта што ће нас спасити од те непознате празнине. Људи желе тишину, али у ограниченим количинама. |